|
Od ugljenika do dijamanata.
Reč dijamant ima koren u grčkoj reči adamas – neuništivi. Dijamant je najtvrđi materijal na svetu. Premda je njegova presudna pojava jedinstvena, sastavljen je od najraširenijeg gradivnog elementa u prirodi – ugljenika. Atomi ugljenika su spojeni kratkim čvrstim vezama u kockastoj kristalnoj mreži (strukturi). Kristalizacija se vrši u ekstremnim uslovima, gde pritisak prelazi 70 000 kilograma po centimetru kvadratnom i temperatura je viša od 1300 stepeni Celzijusa, što odgovara uslovima u dubinama cca 100 – 200 kilometara pod zemljinom površinom. Zahvaljujući svojoj tvrdoći dijamant može putovati kroz zemljinu koru na površinu, gde je potiskivan vulkanskim slojem u koji je usađen. Dva tipa tog materijala nazivaju se kimberlit i lamproit, jedan od drugog se gotovo ne razlikuju.
Prvobitna mesta pojave dijamanata su ležišta magnetskog porekla. tzv. primarna ležišta, gde su dijamanti rasprostranjeni kao akcesorski minerali u veoma tamnim slojevima koji potiču iz površinskog dela zemljine kore. Ti gornji delovi se nazivaju kimbrlity (kimberlit ili plavi sloj prema mestu Kimberley u Južnoafričkoj Republici). Na površini zemlje javljaju se u obliku ogromnih kamenitih "dimnjaka". U slučaju kimberlitovih dimnjaka pak dolazi do sužavanja u smeru ka dubini, i zato se često govori o obliku kimberlita kao « oblika šargarepe». Ni izdaleka nisu svi kimberliti bogati dijamantima. Neki nemaju dijamanata uopšte, drugi u koncentracijama koje onemogućavaju ekonomičnu eksploataciju.U primarnim nalazištima je uvek više zemlje, ali zato su uvek prelepog kristalnog oblika jer nisu trebali prolaziti mehanički naporan put do sekundarnih nalazišta.
Negde dolazi do oslobađanja dijamanata iz kimberlita ili lamproita prilikom erozija ili pod uticajem vode ili vetra. Svi slojevi na zemljinoj površini, bez izuzetka, podležu delovanju vetra i erozije, pre svega zbog delovanja vremenskih uslova. Naročito kiša, zajedno sa promenama dnevne i noćne temperature, rastvaraju gornje slojeve zemljine kore. Tamni minerali se brzo rastvaraju i stvara se žuta ruda ( u nalazištima dijamanata nazivana kao «žuta zemlja»). Tekuća voda je pak zajedno sa dijamantima odnosi u reke, gde dijamanti, zahvaljujući svojoj većoj težini padaju na dno rečnog korita ili nastavljaju dalje do ušća reka i obala okeana. Na određenim mestima (npr. meandrima vodenih tokova) njihova koncentracija se povećava i nastaju tzv. sekundarna ležišta.
Procenjuje se da kimberliti nađeni u Africi potiču iz vremena od pre 70 – 150 miliona godina, kada je u zemljinoj kori nastala ogromna pukotina koja je prouzrokovala odvajanje kontinenata.
Od kada postoji interes za dijamante razvilo se mnogo načina kako ovo posebno kamenje pronalaziti. Te metode se neprestano usavršavaju i koriste i klasične i najmodernije tehnologije. Mesta mogućih pronalazaka dijamanata se proučavaju iz vazduha ili direktno na terenu – traženjem minerala, koji se nalaze u blizini kimberlita, u „dijamantnim dimnjacima“. Ovakva istraživanja su dugotrajna i finansijski dosta zahtevna. Zato se sprovodi sistematski i može trajati i nekoliko godina. Najviše su pretraživana područja Sibira, Finske, Venezuele, Bolivije, Grenlanda, Australije, Kine i Kanade.
|
   |
| Sledeća > |
|---|
